Jedan od najvećih paradoksa posljednjega izdanja festivala Crtani romani šou jest to što najveća gostujuća zvijezda festivala nije bio neki slavni crtač ili scenarist, a bogme ni izdavač. Najveća zvijezda bio je kritičar, kritičar stripa. No kada kažemo da je riječ o Zoranu Đukanoviću, onda će svima koji iole poznaju strip i sve ono što se veže za njega biti sasvim jasno zbog čega je to tako. Đukanović je kritičar čiji se tekstovi, kritike i eseji o stripu gutaju, iščitavaju, citiraju među stripašima. I tako već više od trideset godina. Ukratko, Lester Bangs devete umjetnosti.

Zorane, molim te, predstavi se. Tko si, što si i što želiš?

Esejista, kritičar i urednik sam. Zovu me čovek koji piše predgovore. U esejima pokušavam da proničem u vrednosti i specifičnosti dela koje je preda mnom, proniknem u zadatke koje delo postavlja samo sebi. Želim da pozovem ambicioznijeg čitaoca da traga za onome u stripu što smatram da je vredno, po čemu se razlikuje od drugih. Moj posao se ne razlikuje u potpunosti od posla filmskoga kritičara Branimira Šutala, pišem i za medijski slepe i slabovidne koji hoće stripski progledati. Umetnost služi tome da bi se pomerale granice percepcije i vrednosti. Rođen sam 1955. u Beogradu, gde sam živeo do odlaska u Amsterdam 1991. Najčešće sarađujem s časopisima i novinama u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Nisam jugonostalgičar. Godinama sam uređivao strip i kulturu u časopisu Vidici i nakon toga bio glavni urednik Novih Vidika. Objavio sam 1988. knjigu eseja Thomas Mann ili Philip K. Dick, koja sada postoji u online izdanju, monografiju Ken Parker (1990.) i priredio sam više knjiga, zbornika i temata, među kojima je i Poetika stripa (Književna kritika br. 5, 1987.). Organizovao sam niz izložbi posvećenih stripu.

Imam stalnu kolumnu Post Scriptum na www.stripvesti.com. Kontinuirano pišem za nedeljnik Vreme. Stotine eseja i kritika objavio sam (pored kritičarskih kolumni u NIN-u, YU-stripu, Stripoteci, Vremenu i Strip vestima) u više od četrdeset dnevnih listova, nedeljnika, strip-revija i časopisa za kulturu i književnost. Eseji su mi prevođeni na engleski, francuski, holandski i arapski jezik. Uređivao sam u Holandiji u časopisima Beodam, De Horizon, De Krant i Now Future!. Bio sam jedan od osnivača mirovne organizacije u Holandiji MiZaMir, 1991. godine. Gotovo petnaest godina radio sam u Press Now, holandskoj fondaciji za razvoj nezavisnih medija u Evropi, Aziji i Africi, razvio sam stotine medijskih projekata za Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Hrvatsku, Makedoniju, Jermeniju, Irak, Iran i Ugandu, često boraveći u većini od tih zemalja.

Strip je izašao iz geta

Jednom davno si napisao: ”U interpretacijama stripa sve više iščezava kompleks inferiornosti u odnosu na ostalu kulturu, ustupajući mjesto imanentnim pokušajima vrednovanja. Srećom, počinje da se izbjegava i tendencija zatvaranja u medijski geto gdje medijski djelatnici sami sebe zatvaraju da se mogu u potpunosti emancipirati od ostalih vrijednosti povijesti kulture, da bi samozadovoljno formirali svoje popuno samosvojne vrijednosne kriterije iz vakuuma geta. Dakle, povijest stripa mora se suočiti sa imanentnim povijestima filma, književnosti, grafike i svih ostalih oblasti koje su u poetološkom, senzibilitetskom i tehničkom dosluhu sa stripom.”

Misliš li i danas da je strip kao medij izašao iz okova geta, bilo onog nametnutog ili onog samonametnutog, odnosno je li zauzeo zasluženu poziciju među ostalim umjetnostima? Koja je po tebi danas stvarna pozicija stripa?

Ma da, izašao je iz geta. Nego ga neke stripske naivčine po inerciji vraćaju u njega. Reči zauzimanje, osvajanje zaslužene pozicije su adekvatne. Pošto je tako, onda moramo imati dovoljno adekvatne argumente za to. Argument u Hrvatskoj je Fibra s 260 izdanja od kojih su 90% remek-dela, argument je činjenica da većina izdavača u regiji sve više ozbiljno shvataju ulogu ambicioznog predgovora. Živojin Tamburić je među prvima to strateški postavio u izdanjima Omnibusa. Argument je viteški orden Igora Kordeja, nagrade za naučnu fantastiku i nagrade za književnost koje su osvajali stripovi i pobeđivali u konkurenciji s naučnofantastičnim delima i visokom književnošću. Argument je Pulitzerova nagrada stripu (Maus). Argument je da je knjiga Stripovi koje smo voleli Žike Tamburića, Zdravka Zupana i Zorana Stefanovića na Sajmu knjiga u Beogradu 2011. dobila Nagradu za izdavački poduhvat godine, pobedivši književna izdanja. Pritom je predsednik žirija bio filozof.

Argument je da je Vladimir Pištalo, sjajan književnik i dobitnik NIN-ove nagrade napisao novelu Corto Maltese koja je doživela niz izdanja. Argument su strip-scenaristi koji imaju književni talent u sebi: Darko Macan, Aleksandar Zograf, Miljenko Horvatić… Argument je Nina Bunjevac, slikarka i umetnica instalacija koja je izabrala strip kao medij svog primarnog izraza i koja je već za svoju drugu knjigu stripa, Fatherland, potpisala ugovor s Random House, koji pored književnosti izdaje svega desetak elitnih stripova godišnje. Nina, o kojoj ne pišemo eseje samo ja i Paul Gravett nego i Miljenko Jergović, a sva trojica saglasni smo o vrednosti njene prve knjige. Argument je Umberto Eco s knjigom Apokaliptičari i integrisani iz 1964. Argument je Vera Horvat Pintarić. Argument su svi sjajni kritičari i esejisti koji su se posvetili proučavanju ovog medija. Argument nekakav sam valjda i ja s načinom na koji pišem o stripu od osamdesetih godina onog tamo veka i pisanjem jednako pokrivam elitne, mainstream-kulturne medije i specijalizovane strip-izdavače. Da stripu čak preti latentna opasnost od akademskog linča, napisao sam u parodiji Strip u školi za nedeljnik Vreme u rubrici Vreme uživanja.

Svaki kulturni snob danas zna ko je Corto Maltese

Možeš li dati dijagnozu pozicije stripa sada i nekada, onda kada si se počeo ozbiljnije baviti stripom?

Napustio je kiosk kao sveto mesto stripskog hodočašća. Prestao je da bude masovni medij. Da li je to dobro ili loše? Eh… oboje. To je sada činjenica stripske kulture. Zato i poštujem stratešku inicijativu Strip Foruma sa Strip Revijom u Večernjem listu, da se strip pokuša vratiti u taj deo tržišta i u te segmente čitalačke publike. Za strip, kao i za sve medije, važi pravilo da prolazi kroz decenije procvata i sušnijih sezona. U vreme kad sam počinjao da pišem, specijalizovane revije su cvetale, danas jedva da ih ima. Tada se sanjalo o bolje odštampanim stripovima, albumi su se iščekivali kao ozebli sunce. Koncept integrala bio je potpuno nezamisliv. Da je neko rekao da će Ken Parker izlaziti u knjigama tvrdog poveza na domaćem tržištu, ljubitelji bi se tom ludom vizionaru nasmejali u lice. A Tex i Zagor da se tvrdo ukoriče, e takvog proroka bi smestili u psihijatrijsku kliniku.

Kada sam sredinom osamdesetih pisao o Prattu i Moebiusu, smatralo se da Pratt ”ne ume da crta”, a da Moebius ”bulazni” i da je, mimo Poručnika Blueberryja kojim je dostigao stripske vrhunce, Moebius ustvari neozbiljnost, čak prevara. A ja kao advokat njihove vrednosti i advokat ”Treće generacije” i Novog kvadrata od umerenjaka sam doživljavan kao kritičar možda malo preradikalnog ukusa. Zbunjivalo je u to vreme mnoge što sam s jednakom energijom branio vrednosti klasičnog stripa. Danas su svi oni opšte prihvaćena mesta kulturnih vrednosti stripa i kulture uopšte. Svaki kulturni snob danas zna ko je Corto Maltese i gotovo bi se uvredio ako ga pitaš otkud to zna.

Ljubav prema klasičnom stripu

Znam da i danas pratiš aktualne stvari u svijetu devete umjetnosti, nove naslove i nove autore, no kaži nam kojim se stripovima uvijek rado, po tko zna koji put vraćaš, odnosno koji su autori i koji stripovi odredili tvoj poziv kritičara stripa?

Kome se vraćam i koji su autori i stripovi odredili moj poziv kao kritičara nije isto pitanje. Na ovom mestu bih se fokusirao na ovo drugo pitanje. Definitivno Novi kvadrat, Mirko Ilić, kao jedan od ljudi koji nikada nije imao kompleks inferiornosti stripa. Čitav tada subverzivni talas ”Treće generacije”. Časopis Heavy Metal. Pojava albuma. Sam sam cepao magazine i koričio dela i autore. Pegaz kao okidač teorijskog mišljenja o stripu kod nas, gde sam na kraju i pisao. Umberto Eco, Vera Horvat Pintarić, nekoliko napisa Ljubomira Kljakića, Žika Bogdanović… Zatim moja fascinacija visokim nivoom kulturnih rubrika u nedeljnicima pre devedesetih i ratova, pre svega tadašnjeg NIN-a i Starta. Moja duboka impresioniranost časopisnom kulturom u to vreme. Moj glatki ulazak u mainstream-kulturu i medije gde pišem o stripu od sredine osamdesetih.

Ljubav prema klasičnom stripu nimalo kod mene nije bila ugrožena navalom stripa sasvim drugačijeg senzibiliteta krajem sedamdesetih. Negde sam pre saznavanja koncepta postmoderne u sebi potpuno integrisao ljubav prema elitnoj i masovnoj kulturi. U mom ostrašćenom umu bilo je samo pitanje vremena kada će oštre granice između ova dva sveta početi da se ruše, u mojoj glavi su već bile srušene krajem sedamdesetih. Naslov moje knjige Thomas Mann ili Philip K. Dick poetički izražava ovu paradigmu. U naslovu to ”ili” ne znači ili/ili, nego i/i. Sam upravo jesam već trideset godina rušitelj te granice, ne da bi se stvari uravnile, nego upravo da bi se iznijansirale i detektovao kič sa obe strane granice. Koncept transupstancijacije kiča kod Stanislava Lema, primenjen na vrednovanje kreativnog postupka Philipa K. Dicka, bio je tu za mene ključan. Dvosmerni procesi trivijalizacije i detrivijalizacije u umetnosti i kulturi. Kada sam pročitao Ecov koncept ”ni apokaliptičar ni integrisani”, shvatio sam da je to maksima mog života: u stripu, kulturi uopšte, politici i u pogledu na život u eshatološkom smislu.

Habibi, Talični Tom, Ken Parker, Sandman, Corto…

Znam da je pitanje glupo i da pravog i točnog odgovora nema, ali baš me zanima koji ćeš odgovor dati. Dakle, koji je za tebe najbolji strip na svijetu, odnosno, da ti olakšam, hm, ili otežam stvar, da iz nekog razloga moraš spasiti samo jedan strip, koji bi to bio i zašto?

Pošto upravo pišem o njemu, poneo bih najlepšu ljubavnu priču ispripovedanu u stripu – Habibi Craiga Thompsona. Kada ga završim, biće mi potrebno jedno vreme pauziranja da bih ponovo bio u stanju da se na nov način susretnem s ovim delom. Jedan od stripova koji mi je najmanje dosađivao tokom dugih iščitavanja je Talični Tom Goscinnyja i Morrisa. Najbolji grafički romani iz opusa Ken Parker Giancarla Berardija i Iva Milazza su stripski ekvivalent prijateljstva, ne vraćam im se stalno niti prečesto, ali imam sigurnost da kada se vratim, čeka me toplina ljudskosti. Sandman, Corto Maltese, diptih Noć bez kraja i Iguana Carlosa Trilla i Dominga Mandrafine, prvih pet epizoda Astera Blistoka Christiana Godarda i Julija Ribere, Alien Justice iz opusa Nexus Mikea Barona i Stevea Rudea, Vatre Lorenza Mattottija, Flash Gordon Dana Barryja u periodu između 1951. i 1963. A neke druge stripove bih poneo samo da bih ih prelistavao, ne bih ih čitao… Hoćeš li da produžim da izbegavam jednoznačan odgovor na tvoje pitanje?

Za mene je kritika uvek priča!

U današnje vrijeme, kada smo uhvaćeni u žrvanj internetske revolucije i kada nas s bezbroj portala obasipaju recenzije svega i svačega, mnogi se rado samoproglašavaju kritičarima. Koje kvalitete treba imati pravi kritičar, neovisno o temi o kojoj piše, odnosno koji elementi moraju biti prisutni u tekstu da bi ga se s pravom moglo nazvati kritikom? Kojim oružjem mora biti naoružan pravi kritičar kada se upusti u borbu s nekim djelom?

Prvo da ti odgovorim specifično za strip. Koliko god blesavo i preambiciozno zvučalo, kritičar i proučavalac stripa bi valjalo da bude šire obrazovan od književnog kritičara jer treba da obuhvati širi medijski raspon komponenata i uticaja nego što to najčešće (rekao sam najčešće) biva u književnosti. Bez razumevanja apstrakcije, bez Picassove Guernice ne može se razumeti redukcija Joséa Muñoza u Alacku Sinneru.

Razumevanjem humora u apstrakcijama Paula Kleea bolje ćemo razumeti Huga Pratta. Bez razumevanja poetoloških mehanizama postmoderne ne možemo dobro razumeti metanarativne igre u genijalnom diptihu Noć bez kraja i Iguana Carlosa Trilla i Dominga Mandrafine.

Da ti odgovorim u idealnom smislu i nespecifično za strip. Modelu kritičarskog eseja uvek sam težio. Za mene je kritika uvek priča. Ma kako, na prvi pogled, ”strukturalno” ili ”teorijski” izgledala, kritika treba u sebi da sadrži ili čak da krije iznenađenje. Iznenađenje uvida u delo koje je pred nama. Kritika gotovo uvek teži eseju, čak i kada ga ne dosegne. Esej je puna forma kritike, prodirućeg pogleda u složenost stvari. Upravo zato esej treba da bude ironičan. Nedoslovan. Metaforizujući. Samo na taj način čuva kompleksnost stvari, ne pretvarajući ih u suvoću teza. Esej ima samosvest o metodu. Istovremeno, ležeran je, prigušuje i prikriva svoju teorijsku zasnovanost, jer ona mora da ostane daleko u pozadini, gotovo nevidljiva, tek povremeno da izroni. U suprotnom, postao bi teorija i prestao da bude esej. Esej ima smisla za humor. Šali se, ali ima samilost i dubinsko razumevanje za predmet i likove kojima se bavi, bilo da su imaginarni, bilo stvarni. To ne znači da je uloga eseja da bude milosrdna Majka Tereza. Samilost nikada nije jednaka (samo)sažaljenju, kao ni bolećivoj proračunasti nezameranja. Esej i kritika nisu milostinja, nego milost dubinskog uvida u zagonetke i paradokse sa kojim se suočavamo čitajući dela i karaktere u njima.

Nebesa će se strpiti, ili neće.

Koje stripove čitaš u posljednje vrijeme?

Za mene apsolutno ne postoji nikakva razlika između takozvane apstraktne i takozvane realističke umetnosti. Najdraži slikari su mi Pieter Bruegel, Paul Klee i Johannes Vermeer. Namerno tako ”šaram” u redosledu njihovih imena. Za mene takođe ne postoji nikakva provalija između nenarativne Hermetične garaže ili Bernarda Panasonika Zorana Janjetova i narativnog Lancea Warrena Tuftsa. Dakle, čitam u punom rasponu stripske istorije. Mange ne čitam, za sada. Recimo, Žika Tamburić me tera da malo više zaronim u britansku stripsku produkciju, i u pravu je, tu ima izuzetnih dela. Trenutno čitam Seana Gordona Murphyja, sve što radi, sviđa mi se taj čudesni spoj stilizacije i klasičnosti. Pratim šta radi R. M. Guéra iliti Rajko, odnosno kako razbija po različitim žanrovima, a uželeo sam se i da vidim i stripove po njegovim scenarijima, što znam da mora da dočeka svoj red u njegovom prezauzetom rasporedu. Recimo, vraćam se fascinantnoj evoluciji crtačkog rukopisa Chrisa Bachala u Shade, the Changing Man, rukopisa koji je nakon drugog rada na Death Neila Gaimana otišao u jednom za mene potpuno neželjenom, sladunjavom pravcu. Lynda Barry What It Is, stripovi Chestera Browna, filigranski rad Genea Haa u meni dragom Top 10, malo temeljnije otkrivam crtački genij Roya Cranea, vraćam se Lanceu i divim se ne samo crtačkom nego i scenarističkom talentu Warrena Tuftsa… Cerebus Davea Sima je suludo grandiozni opus koji sam samo liznuo, a ne zagrizao. Nemam petlje još da ga zagrizem, ogroman je. Ja sam jako spor čitač (close reading), a čitam književnost, pratim film, čitam esejistiku, teorijsku i referencijalnu literaturu o raznim medijima… Tako da se uopšte ne uzbuđujem ako nešto još nisam pročitao. Nebesa će se strpiti, ili neće.